R&Roses - Light Show 1 - Blog - VojvodinaCafe Forum
Pogledaj RSS Feed

izabelitta

R&Roses - Light Show 1

Rating: 6 votes, 2.33 average.
Znate li šta nas razlikuje od cveća?
Stid.
Cveće nema stida. Ruža je upravo bestidna u svojoj lepoti.
Njena golotinja razoružava. Mogli bi smo joj čestitati što na uvid svima, bez ikakvog uzdržavanja, pokazuje sve što ona jeste. Nema foliranja. Trn je zaista trn, oštar i nedvosmislen. Treperavo, ali osiono rašireni listići pokazuju njenu komunikaciju sa svetom, kao da drsko, i istovremeno damski, zahtevaju ono što im pripada. I ona se definitivno ne ustručava da to sladostrasno uzima. U pupoljku se krije esencija čednosti i iščekivanja lepog (koje bi se moglo izdvojiti kao apsolut svih ljudskih sremljenja), i možda bismo mogli priznati da se u pupoljku upravo krije ono najbolje od stida. A to je čekanje pravog trenutka za otvaranje. Cvet je zrelo ispunjenje sna o lepoti. Savršenstvo. Maksimum.
I tu bismo svi mi mogli pred njom pognuti malo glavu. Razmisliti dokle smo stigli. Kakvi smo. Kakvi bi želeli da budemo. Kakvi smo pred sobom. Pred drugima. Da li u svet upiremo samo trnje ili smo zavučeni u stidljivost pupoljaka kojima nikad nećemo dozvoliti da procvetaju? Da li smo na svoja cvetanja i zaboravili, pa se bavimo ili samo korenjem, kao da je sva suština života da se zna odakle smo, ili smo svu svoju energiju fokusirali na lišće, pa dok očekujemo od sveta da nas neguje, mi samo dišemo?
Hajde da primetim još nešto.
Dan je, a ona je najlepša.
Gola.
Istinita.
Zašto su nama potrebni sumraci i mrakovi da bismo se suočili sa svojom i tuđom celošću, a pogotovo nagošću?
Ko je to bacio večnu senku na naša prelepa tela?
Nisu bitni oblici, obimi ili uobičajena poređenja sa svetskim facama. Bitni smo mi sami. Najvažnije je da iz svoje jedinstvenosti uspemo izvući suštinu - zavoleti i prihvatiti sebe. Svejedno je odakle ćemo početi, da li od prsta na nozi, uha, stomaka ili kuka, svako bi se suočavanje sa svojom neponovljivošću trebalo završiti samo jednim ishodom zadovoljstvom.
Evo jednog smešnog pitanja, ali da li bi smo bili drugačiji da od sutra počne da važi neki zakon, moda, šta znam - novo pravilo, po kojem bi ljudi sasvim slobodno mogli ići goli? Hahaha... Ala bi zveknuo tabu o betonče, pa cika, vriska na sve strane... Ne postavljam ovo pitanje u nekoj bitnoj vezi sa seksualnošću, niti propagiram nudizam, nema veze s tim... Nego mi je nešto palo na pamet, pa se pitam, koliko od odeće zavisi i naš ukupan tok misli?
Koliko su prikrivanja duboko utkana u našu sliku o sebi?
Zašto ljudi gase svetla kad žele da daju najviše od sebe?
Jutro nam ne bi smelo biti isključivo zakopčavačko, zapertlavačko, upasivačko...;niti ono može biti beg iz dubokog unutrašnjeg mraka. Pa šta nas to onda, i zašto, prigušuje?
Mrak je odsustvo svetla, u njemu može zasjati samo energija. Hajde da svoje baterije punimo tako, da bi umeli sijati uvek, danju, noću, goli ili obučeni. Da to nekako bude svejedno. Da smo uvek mi - baš mi, skroz mi, bez foliranja - mi.
Kategorije
Nekategorizovano

Komentara

  1. Avatar od  kohili
    Pročitala sa dva puta ceo tekst kako bih mogla da u njemu osetim one,tajanstvene latice ljuskosti koje si vešto ispreplela sa tamom i svetlošću,sa potiskivanjem istine o odsustvu svetla i njegovom sijanju.
    Sjajna tema i dobar način da se odgovori na istu.

    Istina je uvek ''bestidnana u svojoj lepoti'',baš poput ruže jer sija onom energiom koju mi tražimo u mraku krijući se od svojih jedinih,pravih radosti.Često se stideći te istine,upadamo u zamku i lišimo sebe svetlosti.
    kohili
  2. Avatar od  izabelitta
    Trebalo mi je neko vreme da otkrijem opciju za odobravanje komentara. Ovaj tvoj odobravam u svakom smislu. Hvala.

    STOPALOM OPIPANO ČUDO

    Sviđa mi se da moja priča teče tu negde između kamene kuće i vrta...
    Od kamena do ruža put može biti svakojak.
    Pitanje je samo kojom se stranom srca na svet naslanjamo.
    Ok, neću se skidati, dan, ko zna ko gleda, ovo, ono... Izuću se samo.. Hitnuću štiklice, onako iz sve snage, makar se zabole u komšinski malinjak...
    Ispred mene je puteljak posut kamenjem. U obliku je znaka pitanja. I upravo predstavlja pitanje - da li je oblutak pod mojim stopalom smetnja, pokora, ili izazov?

    Ako ova zapitanost ičemu vredi, ako bilo šta novo može otkriti o meni, pola puta sam već prešla. Ostalo je tek nadmetanje volje sa slabostima.

    Jesam li smešna dok tako nezgrapno hodam po kamenju? Izdižem noge više nego što je to potrebno, klatim se, izvijam, naginjem na sve strane...
    Jesam li manje vredna, manje poželjna, ili manje dostojanstvena, ako se približim prirodi po njenim zakonima? Svakodnevne urbane poze unose u nas neku smornu ozbiljnost, bezličnu rutinu, mehaniku. Šteta je što zaboravljamo da priroda ima svoje iskonske načine da nas zabavi i nasmeje. Jedan bosi hod po kamenju može od nas načiniti pajace, i to je sjajno!
    Evo i komšija me kao ne gleda sa terase, a osmeh mu onako malo ukrivo. Nabio neki šešir i naočari, valjda mnogo mu svetla. Al' ipak čujem kako u po' glasa šerbedžija neku poeziju za ružu, kamen i mene...
    Potrčim do kraja staze i zagazim u travu. Lepo... Osećam kako su mi stopala zaslužila ovu milinu. Vlati mi se golicljivo zavlače među prste. Rooomantično... Ima u tome nešto od maženja kose nekog koga volim. Stopala mogu biti čudna alatka...
    Prišla sam ruži. Stala u meku, vlažnu zemlju. Hladna je i glatka. Iskopavam, samo uz pomoć nogu, udubljenja tolika da mogu u njih uvući cela stopala. Zasađena tako uz ružu, kako se osećam? Zarobljeno, stabilno ili nekako neobjašnjivo čudno?
    Sve je objašnjivo... Samo ako dozvolim sebi privilegiju da se pozabavim sobom, a da se pri tom ne osećam glupo.
    Ruže umeju da slušaju. Cveće oseti toplu ljudsku priču i buja snažnije u znak zahvalnosti za to poverenje.
    Komšija, dođi, posadi se uz mene... Ne boj se, ne sektašim, samo se zezam nešto...
  3. Avatar od  fixer
    rr se vratila i proverila bravu:
    zastori prozora na XVII spratu su bili navučeni do koske
    plašila se visine
    imala je trnce na visoooko
    isključila je telefon i komp
    po kući se razlila tišina
    koju može da odzveči samo praznina
    kada nema nikog kod kuće
    nikog !nema
    toliko nema da joj se učini da ni ona nije tuu
    još jedan pogled na zabravljena vrata
    gaćice padoše
    xaljina skliznu
    uđe u kadu
    obli je topli meki rejn mlaz
    prelete neka senka
    to se visina igrala s njom
    ustčaše joj trnci uz leđa
    kao da neko iz nje udaxnu:
    duuboko slatko opasno
    porozno: strax obli telo
    skamenjena
    iz ogledala je piljila
    njena ženstvenost

    rr skoro profi uxvati fotoaparat
    šklocškljoc
    i napravi nekoliko fotki

    koje mu je kasnije
    proooosledila
    u panonsku krezinnnnu

    tamo je ništa nije plašilo
    jerrrr:

    on je bio samo njenn
  4. Avatar od  izabelitta
    Jedina tišina
    Koja zaista vredi je:

    Samo
    Jedna
    Misao
    U glavi

    Njena dragocenost
    Utišava sve druge:

    Misli
    Zvuke
    Micanja
    I ticanja






    Updated 17.11.2009 at 16:06 by izabelitta
  5. Avatar od  izabelitta
    Druže, nemoj u ruže
    Ako ne znaš da gledaš i mirišeš
    Batice
    Ne kidaj latice
    Mon šeri, ne beri i
    Nemoj mi ono
    Po cveću