Ranojutarnja razmišljanja. Piče mase izletnika ... - Blog - VojvodinaCafe Forum
Pogledaj RSS Feed

simke

Ranojutarnja razmišljanja. Piče mase izletnika ...

Ocenite unos
♫ ♪ ♫ ♪ ♪ ♪ ♫ ♫ ♪ ♫
Po šumama i gorama
naše zemlje ponosne
piče mase izletnika
smeće svuda raznose

piče mase izletnika
smeće svuda raznose

piče mase izletnika
smeće svuda raznose

piče mase izletnika
smeće svuda raznose

♪ ♫ ♫ ♪ ♫ ♪ ♪ ♪ ♫ ♫



Ovaj uvod može da prođe,
može da bude boldovano,
ali se dvoumim koju boju
da upotrebim za slova
crveno ili crno ...

Prošle godine, par dana po prvomajskim praznicima zapisao sam neke utiske o istim,
pa pošto je to opet aktuelno a nije se ništa bitno promenilo usudiću se da to prepišem uz izvesne sitne prepravke ...




Invazija i iskrcavanje u prirodu
Invazija i iskrcavanje u prirodu
Invazija i iskrcavanje u prirodu
Invazija i iskrcavanje u prirodu
Invazija i iskrcavanje u prirodu


Već po ustaljenom običaju, prvomajski praznici su dani kada se ni krivi ni dužni nađemo u prirodi.


Prethodnih dana je pripremana tehnika, prisećali smo se gde su nam roštilji, kotlići i tanjirače ...
po neke se moralo ići u komšiluk ili kod prijatelja i kumova, a neke smo mi zaboravili drugima da vratimo.

Neke smo pronalazili po najzabačenijim kutkovima šupa, podruma i garaža ... neverovatno je gde sve znaju da se sakriju i prikriju te naprave, prosto su talentovane za igru traženja.

Posle početne zaboravnosti, zbunjenosti i nesnalaženja nekako smo se iskompletirali.

Potom je nastala opšta potraga za namirnicama, predvideli smo sledovanja kao da se nećemo vraćati mesecima kući.

Kilo po čoveku, kada je meso u pitanje je prava mera.

Ponovila se opet stara i tužna priča, opet su neke živuljke morale otići Bogu na istinu da bi se mi mogli dobrano nakrkati i zadovoljno podrigivati.

Gajbe, gajbe, gajbe ili bolje reći tone pivčuge koju smo odvukli u prirodu su posebna priča i nikako mi nije jasno kako se niko od ovih proizvodjača te čarobne tekućine ne seti i ne instalira cisterne na poznatim izletničkim mestima.

Korist bi bila obostrana jer bi u gepecima ostalo više mesta za dečje stvari i igračke, za supruginu ležaljku kojoj već godinama ne možete da pronadjete dovoljno mesta u prtljažniku a pitanje je i koliko joj ta ležaljka treba jer dok vas i klince nahrani i napoji dan je uveliko prošao a kasnije kada sve posvršava pada ko mrtva ne gledajući da li je dole pesak, trava ili sitno kamenje ...

Zapalili smo hiljade vatri i nadimili se kao indijanci a od prvog susreta sa suncem mnogi od nas su počeli i da liče na braću crvenokošce.

Sklonost ka paljenju vatri nam je nekako sasvim normalna i kao da je ukorenjena negde u genima, jednostavno volimo ... srce nam zatreperi na samu pomisao, palili bi mi i bez roštilja, neka je neka gori ...


Ako nam se iko obradovao tih prvomajskih dana onda su to kolonije krpelja, najzad su imali na trpezi nešto što nisu ovce.

Razlikovali smo im se samo po nekoliko elemenata a najvažniji po njih je taj što nam je krv masnija i prilično hranljivija za male krpeljčiće koji su upravo u najbitnijoj fazi razvoja.

Odgovaralo im je i što nismo dlakavi a na naše blejanje su već bili navikli tako da im nismo smetali sa svojim visokoumnim livadskim pametarijama, malo su se isprva plašili naše grandiozne narodnjačke muzike ali su brzo provalili o čemu se radi, jedino su zaobilazili one što slušaju najnovije tehno i sl. kombinacije muzike bojeći se da su u pitanju neke nove sprave za zaprašivanje insekata.

Krpelji su stvarno uživali, neki toliko da su zaboravili da se vrate kući na vreme.

Toliko su zavoleli svoje najnovije poznanike da nikako nisu želeli da se od njih odvoje, tako da su ovi morali potražiti medicinsku pomoć.

Tako su se igrom prilika mnogi krpelji preselili u urbane sredine i završili u medicini, po raznim zdravstvenim ustanovama.

Neki od njih su tamo sreli neke slično uspešne stvorove koji već godinama sistematski piju krv ovoga naroda, upravo su ih oni najveštije odstranjivali sa tela njihovih domaćina, pošto jednostavno ne vole i ne podnose konkurenciju ... tako ne dozvoljavaju mešanje u posao, zna se gde ko pije krv.

Priroda je rezervisana za obične krpelje a u zdravstvenim ustanovama nemaju šta da traže.

Pošto smo uspešno doneli krpelje sa sobom pitanje je šta smo mi ostavili prirodi.

Pa, po našem starom običaju ostavili smo kompletnu amabalažu koju smo poneli. Znači sve flaše, tetrabrik, tetrapak i sl. pakovanja smo odbacili i ostavili, to smo začinili kesama kojih smo ostavili na hiljade da ih vetar raznosi na sve strane ... osim ovog pobrojanog ostavili smo još tone raznoraznog smeća ... ostavljali smo ga na razne načine: i krijući, i besno ga bacajući, i ignorišući ga, kao da ga mi nismo tu doneli.

O smeću i našem odnosu ka prirodi bi se mogao napisati veoma tužan roman sa još tužnijim i poraznijim krajem.


Ako bi smo prvomajske praznike doživeli kao budjenje prirode, ili možda kao neki ustanak protiv zime i hladnoće onda mi se nameće pomisao kao da smo mi poleteli i požurili da ga ugušimo krvlju, vatrom i pivčugom, naravno ostavljajući iza sebe lešine flaša, kesa i raznoraznih nepotrebnih stvari da prete i podsećaju prirodu na to šta smo sve sposobni da joj uradimo.

Naravno da se sve ovo što je napisano u prethodnom delu poruke o našem lošem odnosu ka prirodi ne odnosi na sveukupnu populaciju ali je zabrinjavajuće visok broj onih na koje se odnosi.

Ima nas koji smo odlazili u prirodu i pre ovih prvomajskih praznika, znali smo da sakupimo suvo granje koje je neka od reka izbacila na obalu i da na bezbednom mestu upalimo vatricu i zavrtimo neki kotlić. Takodje uvek za sobom pokupimo svo smeće i prošetamo ga do nekog kontejnera. Nervira me što često dok sakupljam sve od smeća koje sam sam posejao primetim čudjenje i čujem komentare:
Radiš li u gradskoj čistoći?
Ostavi to sada, šta se smaraš ...
Baci u reku, vidiš li koliko je smeća ...
Zašto sada to sakupljaš?
Ti si lud, vidiš da i drugi bacaju ...
Niko to ne sakuplja osim tebe i sl.

To me tera na razmišljanje kako nam je svest na vrlo niskom nivou i kako nisu presudne kazne ali brzo dolazim do zaključka kako bih za početak uveo i sprovodio vrlo rigorozne kazne pa bi se i svest ekspresno popravila.
Drugačije bi se posmatrali oni uredni, oni koji brinu i paze na svoju okolinu. Ne bi se na njih gledalo kako na neke zaludjenike i osobenjake, dobili bi na svojoj važnosti a verujem i da bi dobili žestoku konkurenciju u preobraćenicima.

Dodao bih samo par primedbi i pouka za zbunjene i neupućene:

∙ Ribe i ostale vodene živuljke:
∙∙ ne jedu plastičnu ambalažu, niti je koriste u bilo kakvom pravcu što se toga tiče ...
∙∙ ne koriste plastiku ni u kom obliku jer su na previše niskom stupnju razvoja i nemaju pojma šta bi sa njom ...
∙∙ ribe svoja prebivališta ne grade a gnezda za razmnožavanje grade isključivo od prirodnih materijala
∙∙ žabe više vole da se druže po lokvanjima nego da preskaču prazne plastične boce ...
∙∙ voda ne rastvara plastiku i ostalo smeće ...
∙∙ istina je da se plastična ambalaža koristi za pakovanje zdrave vode ali se to ne čini na taj način
∙∙ ni vodene biljke ne koriste plastiku u bilo kom procesu svoje ishrane i razvoja ...


∙ iako se reka čini kao odlična lokacija ipak probajte da svoje frižidere, šporete i veš mašine odnesete i bacite na gradsku deponiju ...
∙ reku je moguće prepoznati i locirati na prvi pogled iako u njoj nema raznoraznog smeća ...
∙ nema potrebe da i vi bacate smeće u reku, dovoljno ga drugi bacaju i bez vas...
∙ nemojte brinuti ako niste primetili smeće u reci sa pedeset metara pridjite bliže ima ga na svakom koraku i u reci i na obali ...






ps.

Često se setim jedne pitalice:

Zašto čovek ima bar jednu vijugu više nego kokoška?

Pa, da ne bi 5rao po dvorištu.

Upotrebimo tu vijugu, budimo pametni i ne zatrpavajmo se vlastitim ....... (neću napisati čime a i smeće je sasvim adekvatan izraz)

Updated 25.02.2010 at 00:59 by izabelitta

Kategorije
Društvo oko nas

Komentara