simke

jutros je Vojvodina,
kao lenja pita,
posuta šećerom u prahu ...

gledam je iz tople sobe,
posmatram i razmišljam,
kako me podseća
na rashladnu vitrinu
starog poslastičara ...

da sam mačka,
eee, da sam mačka ...
sada bih lutao
oko nekih salaša,
đermova i pojata
obilazio bih
kukuruzišta,
strnjike,
tršćake
neke iz detinjstva
već pomalo zaboravljene
jaruge i jarke,
prošetao bih uz reke,
hodao po škriputavim oranicama
a sve u cilju
da ulovim svitanje i dolazak dana
da ga lentram i ostavim za potomke

da sam mačka
davno bih se iskrao iz kuće,
pre petlova i prvih zraka svetlosti
fotoaparat bih pažljivo
držao ispod kaputa
kraj ove vojvođanske duše
tople i široke,
kao što su naši sokaci,
kao što su suknje i osmesi ...

da sam mačka,
sada bih se možda već grejao
u krilu neke snaše
na tamo nekom
zabačenom salašu ...

ovako gledam
iz tople sobe
i mudrujem ...

setih se Šantića kada kaže:
eee, gde je ono doba,
gde su oni dani,
kad je srce puno rahatluka bilo ...

rekao bih,
rahatluka i nestašluka ...

sad sam samo lenja buba,
koja svojim pipcima
kucka po tastaturi
koja svojim člankovitim okicama
razlaže slike na deliće
koja svojim ganglijama
oseća svet i mrzi hladnoću,
ma kakva god ona bila ...