euridika

Svratila je tu noć sa nekoliko drugara do svog omiljenog bara. Nije joj se ni išlo, bila je mnogo umorna, pomalo bezvoljna, na kraj srca kako ona to često ume, ubedili su je oni koji znaju kako i oni koji znaju da je ponekada vredi ubeđivatu. Sedeli su, njih nekoliko i ona jedna, jedna drugarica, ali njihov drugar, sa kojim se šale i sa kojim pričaju i sa kojim se razumeju, mali pirat, sve samo ne usamljen kako joj se često činilo. Kada je bio njen red da ode po novu turu pića, dok se živa diskusija za stolom usijavala uz red smeha, pa red ozbiljnosti, provukla je kelneru, koji joj je pomalo i prijatelj da bi volela da čuje jednu pesmu, pesmu koju jako voli, koju i kelner jako voli, ali koju, nažalost nije imao u tom trenutku. �Nemam taj CD ovde, ne noćas, nažalost, ali imam gitaru i odsviraću je za tebe� �Ne, stvarno nema razloga da je sviraš, onako sam se setila, išla bi mi uz ovu noć, ali nije važno.� Razvijala se noć, ulazila u koaliciju sa zorom, u momentu kada se već postavlajlo pitanje bitisanja uopšte, osetila je nekakvo strujanje vazduha u njenoj blizini, i začula prve akorde, koji su išli samo za nju, za njih, za njihovo prijateljstvo koje je bilo inspiracija i nadahnuće čoveku da se razgali i zajedno sa svojim instrumentom zahvali ljudima koji su srećni jedni sa drugima i koji se vole, očigledno i bez potrebe za objašnjavanjem.