Tišina

Krenuli smo. Nekud. Priroda uzvrpoljena vetrom, ljudi teškom neizvesnošću. Neverica u sebe sad opstajućeg.
Kao što oganj plodi zemlju, nadolazeća jara boli oplemeniće dušu.
Odlaganje ukolotečenja: tako sam do skora govorio o sebi i svojim namerama. A sad? Sad ću odložiti svoj život u masovnom obezličenju.
*
Bez oblačka, vedro plavetnilo nebesko. U daljini grmljavina, neprirodna, ljudska, obesmišljena toplim žutilom što pada umilno, ljubopitljivo, na našu potajnu uznemirenost.
*
Na Malu Gospojinu
Vozili smo ranjenike. Noć. Vođeni rukom proviđenja, nevidljivi za njih, i suviše prisutni za sebe, prošli smo kroz srce njihovih položaja (zapisano godinu dana nakon te noći uličnjenja pred bliskim naveštenjem smrti).
*
Neispisane, datumom obeležene strane ćute o iskušenju, strahu, zlu.
*
Disolucija - sa svetlom paukolikom niti kao poslednjom nadom za integracijom razuma kao osmotritelja, sudije i obrazložitelja ovog-sad-bezumlja - na prastare nivoe doživljavanja i življenja, sveopšta.
Sa ivice šlema mali pauk s vremena na vreme sunovrati se u zeleni ambis, ljuljuškajući se na tananoj srebrnastoj niti. Levo se iz spleta travki savijenih, polegnutih mojim telom budno-opuštenim, oglašava milozvučno cvrčak. Ja držim pušku i: smejem se.
*
Tišina napuštenih domova izrešetana je rafalima našeg straha. Zaustavljena mimika svakodnevlja rasparana je sečivom razbešnjenog bezumlja. Krvare zidovi.
Ponekad se uplašim svog spokoja u sred ovog gluvog rata. Pogodilo me je zrno apsurda.I nelagodno mi je i mrzim te oči što denunciraju moju izdvojenost.
*
Na ovom mestu ishlapljenja svih žonglera duše, koji nas čuvaju od nas samih u kolotečini društvenog živovanja, one nenaviknute na samoću strah obogaljuje, dezintegriše; za samotne duše on je ishodište krajnjeg samoosvećenja, osnažitelj njihove ličnosti.
*
Ja više ne igram i ne maskiram se. Uloga i maska služe se mnome.
Tupost, opterećujuća, isprana od svakog htenja za komuniciranjem. Iscedak zaturenih misli s vremena na vreme.
Nevinost doživljavanja ubiće me, a ne puščano zrno. Razbaštiniti sebe - preživeti.
*
Ozbiljnost lica moga mnoge vara. Što me starijim drže, to više mlad bivam.
*
Služiti se bekstvom u daljine uma, s osmehom odlaziti iz svakodnevnog bezumlja. Svaka napisana stranica, među kuršumima, jedno je ispražnjeno mudo.
*
Rat iz perspektive ljudskog stvora, ako se zanemari sve smeće ideologijama uvoštenog mišljenja, ubačeno u nametnuti okvir društveno verifikovanog lika, nije ništa drugo do stigmatizacija istorije vrelim žaračem oslobođene masovne histerije bola i totalnim obezličenjem sopstva, po katkad uličnjenom u kratkim zamasima oholosti i muštranjima straha i hrabrosti. Jer, hrabrost je moć da se nagne i upilji u neprovid straha od smrti, i tek tad u nekoliko časaka napregnutog mira koji prethode pokretu postaje se nepodnošljivo, opterećujuće, svestan sebe. Zbog toga su samosvojni ljudi ponekad ludo hrabri.
*
Uvesti red u haos lenčarenja. Obeshaositi lenjost varkom usredsređenja misli.
Samosavlađivanje - ekstatička groznica strastvenosti.
*
Bilo je nečeg veselog, gotovo da sam se smešio sedeći u kanalu pored druma, dok mi se u babičenje stihova uplitalo fijukanje i tresak granata što su nam nudile Smrt i Obogaljenost. Onda osetih treperenje, lagano podrhtavanje nekakve pihtijaste snage, što se zadrhtavši prenula iz uparloženosti na dnu mene samog i usredsredila mi rastrojenu čulnost. Sedeo sam tu, i u tom sedenju bilo je nečeg bestidnog, bestidnost samosvesti u njenom javnom prikazivanju, kao kad sam uvodio tuđe oči u svoju sobu, dok sam iscrtavao sopstvenu drob po njenim zidovima.
*
Nevinost doživljavanja ponovno je vraćanje na ishodišnu tačku našeg prvotnog pogleda na sve moguće pejsaže sveta, ono podrazumeva stalnu mladost i opstajanje u Remboovom bdenju.
A šta je životno iskustvo do recept o sticanju i boravljenju u obamrlom svetu navika.
*
Gore mi tabani ko da se žar mozga sav u stopala slio, da bi prikaz ludosti, kojem su mi zene sklone, um vešto od sebe sama skrio. Tek, želja za krikom javi se, pa klone.
*
Ako me meci i granate privedu smrti bez lica, poznaćete me po mladežu na koži prepucijuma.
*
Izađoh u noćnu ledenu blještavost ne ustavljajući korak dok se i poslednji nagoveštaj i slutnja kuće u vazduhu njenih isparenja, ne izgubi za mojim leđima. Škripavi hod odjekivao je i umnažao se u klancima očajanja. Zastadoh. Mirisao sam, gledao, osećao samo mir. Belina mira polegla na kričavost neustegnutog živovanja. Iz utrobe ka grlu izdizao se zguren i željan beskrajnog, uspokojavajućeg prostora, krik - silan u svojoj rešenosti da zbaci opterećujući haljetak nemosti. Zagrabih rukom zgusnute ledene kristale i zaguših nemir grla. Ustima zapenjenim od snega, kričao sam gledajući u mesečinom razdruzganu noć.
*
Utonuti u očajanje, u "ništa" - otvoriti poklon što nam ga je smrt pripremila, pre no nas ona uopšte i dotakne.
*
"Ni reč, ni stih, ni zvuk tugu moju ne kaza" (Momčilo Nastasijević).
Mirišem kožu. Čudno. Pred sopstvenim očima počeh da se uprahnjujem.

Zosim Popac