Tišina

Večeras nisam bio sam. Ona je strpljivo podnosila svaki moj teški korak i skrivala vešto modrice od udaraca đonova. Dugo sam hodao, a da je nisam ni primećivao. Pustim ulicama blještala su umorna, sanjiva lica, ozarena svetlom noćobdijskih sijalica. Kroz govor asfalta i mojih cipela naslutih uzdržano, tiho ječanje. Pod nogama, cvilela je senka. Ne ustavljajući korak ja sam je gazio, ona je kopnila i nestajala, da bi se praštajući mi, ubrzo, ponovo stidljivo pojavljivala. Naša se igra nastavila dok ne zakoračih u mračne, samotne sokake. Tu sam je izgubio.
Gde se skrivaš, kad me svetlost ne obasjava, seno?
*
Usamljivanje je promena oblika percepcije. Nezaboravnost. Isplivavanje iz gradske gungule, iz reke zaborava, vaskrsavanje u ljudskom pogledu njegove prirodne osetljivosti i vremena. Ali, za svoj "razlog" (vid opstajanja) ne sme se boriti. To zahteva previše gestikuliranja. Ako se napujda duša u potragu za odbeglim likovima s plantaža egzistencijalnog opovršnjenja, zaglibi se u močvari usamljenosti. A čovek se u usamljenosti povlači po bivacima samosažaljenja i potvaranja. Tu nas može ispomagati ironija, koja je neophodna gimnastika duha, ali ona se mora prevladati. Preostaje jedino molitva.
*
Usamljenik, prijatelj, poput turobnog vremena je: u prvi mah kad čoveka zapljusne tegobno sivilo, snuždenost se strovali na teme. Ali, čim se krene kroz žarke predele sama sebe, ta metereološka nepodopština postaje pogodnost, jer tobožnjom nezainteresovanošću usredsređuje misli. Ugodna svežina krepi.

iz knjige "Mal-normal" Zosim Popac