Tišina

Gori mi lice, išibano oštrim listovima i stabljikama koje dobrano premašuju moju visinu. Čini mi se, već satima probijam se kroz nalatljive kukuruze. Ponekad zastanem, pogledam u sunce i busolu. Konačno, izbijam na onu šumu čiji bi me hladovit osmešak obodrio dok sam se probijao kroz suncokrete i pre nego li bi me čalabrcnulo novo gigantsko polje kukuruza. Hteo sam da se ušunjam u njena nedra kad, natrapah na mutnu vodu kanala. Držim za petu svoj dvometarski štap što je zagnjurio u vodu, a ipak dno nije dotakao. Krenuo sam trnovitom obalom ovog veštačkog korita. Nenadano preda me iskrsnu lovačka čeka. Uspentravam se na nju i tek na toj visini primećujem da je lovište ograđeno. Ne vidim je od gustiša, ali neka životinjka uz samu ogradu glavinja kroz žbunje. A onda mir. Samo vetar šumi i ljubotan smiruje brid išibane mi kože. Zaspah.

iz knjige "Na putu" Zosim Popac