Moja pisma

Tako je to kad u malo teksta stane mnogo ljubavi
Uvek sam voleo ovako nesto da procitam

Lepo je pročitati makar redak.Večeras je još glasniji taj šapat,sa kišnim kapima,šapat,i žubor potoka,i samo par koraka dovoljno je da se razbudim.
Pogledam gore prema nebu vidim onu zvezdu koja naj jače sija,kažu srećna je,a to je moja zvezda.
Kada bi mogla da uhvatim onog mladog fazana,što mi svako jutro silazi sa brda u dvorište bilo bi lepo,al neda se uhvatiti.Perje mu je prelepo,gladan je sutra mu moram nabaviti malo kukuruza,da ga pridobijem pre lovaca.
Ako ne uspem ja onda će to moj mačor,vreba ga već par dana.Šuma mi šapuće jesen je, kiša nam donosi svežinu i potočić se razbudio.

Noćas šuma nešto glasno šapuće,ustvari huči,vetrovi joj odnose i donose neke čudne glasove.Skoknula sam do hrastova koji su se poigravali svojim suvim lišćem.
Oni su šaputali a okolo njih šuma je bila uznemirena,sprema joj se noć kakva još nije bila.Nešto će se dogoditi osećam.Hrastovi uporno savijeni šćućureni i dalje šapuću.Nekoliko koraka i uspela sam da se sklonim,ostavila sam je da je jesen vodi svojim stazama.

Ne želim da slušam šapat šume noćas,tužno je u njoj osećam,okolo tek onako zaleprša po koja grančica i neznam da li je hrast bagren,dud,lipa,jorgovan ili je osušena majčina dušica.
Biće da ona šapuće tuguje u hladnoj ustreptaloj šumskoj radoznalosti.Šta je to danas nešto značajno,nigde tako ustreptale travčice nema kao tu ,ama baš tu kraj prozora mog.
***************
na tren pogled na neverovatnu televizisku raskoš,i ponovo slučaj bede jednog naroda glad strah jedna starica ,poželim da pobegnem u ogolelu nadohvat doma mog tišinu čujem šapat šuma me zove.
Dolazim bežim raskoš televiziskih programa je neverovatna,postidim se znajući da negde ne tako daleko od mene danas bezbroj malenih duša čezne za nečim slatkim toplim,i večito neko čezne za nečim.
Šuma je šapatom skrila majčinu dušicu.Znate to je ona malena travčica što prolećem ljubičasto cveta i uvek mi je nadohvat.
***
šu,šu,šu,znam da je svake godine na današnji dan,,,,,,,,,,,,šapat nestade,shvatila sam.

Prođe godina,dođe još jedna tiha jesen,Suva,i ništa ne ostavlja,kako ne ostavlja,jesen prelepa žutilom crvenilom svojih božanstvenih listića tik na prozor mi se popela,ustreptale grančice lišćem posute po prostranom dvorištu mome.I jutro jesenje maglovito je lepo,i sunčano je još lepše.Volim i jedno i drugo,
Noć tiha šuštanje lepršavog lišća se ne smiruje.Beše to jedan jesenji dan,samo da ga se prisetim,njega i jeseni,koja evo još za koji dan pa će otići ,negde,skriće se da bi se opet pojavila.

I evo ponovo druga jesen,pristigla posle dve godine.Lepša je nego prethodna,neznam dali zato što je tako topla ili zato što sam ja još uvek u duši vesela pa sam je dočekala.I bagrem je dvaput ponovo cvetao,nešto mi kazuje,,,biće hladna zima.
Nemam jesenjih ruža,ali šarenilo mojih malih patuljastih ruža još uvek ukrašava opalo lišće sa omale čardaklije,jednog čudnog drveta kome neznam ime sa prelepim cvetom,koje stoji uspravno .
Da ima prelepu bordo boju..To je samo malo sećanje na moje prethodno pisanje o jeseni koja u meni šapuće a šuma je uvek ista,šušti i šapuće.