bellissima

Pijem kafu i virkam kroz prozor.
Kisa se predomislja da li ce nas posetiti ili nece.
I to njene neckanje, obavija mi sivilom, ovo podne, koje sam mogla mnogo kvalitetnije iskoristiti.
I naviru mi neke blesave misli, dok gledam kako se kod komsije uveliko zida i dize se jos jedan red blokova oko kuce u ogradnom zidu.
Nebu pod oblake.
Pa se pitam gde nestadose ona vremena i kad su tarabe zamenjene ovim zatvorskim zidovima, gde komsija, komsiju ne moze da cuje.
Istina meni odgovara.
Nema vise virkanja u dvoriste sa druge strane ograde,razmisljanja da li cu moci da celo popodne prelezim kraj bazena, a da ne osetim poglede sa svih strana.
Ne razmisljam vise da li ce me prisluskivati sta pricam do kasno u noc dok sedim u letnjikovcu.
Istina.
Ni komsije nisu kao sto su nekad bile.
Oko mene se doselili sa svih strana dosljaci,mnogo mentaliteta u jednoj ulici.
Ne smeta to meni, boze sacuvaj, ali nemam ni zelju ni potrebu da se druzim sa njima.
Bilo je par pokusaja, usiljenih, vise kao dobrodoslica, ali zeza me taj moj tradicionalizam, gde stare prijatelje ne dam nikom, a novi moraju da zasluze da udju u moj zivot.

Nego, boli me danas, sto su mi ukrali sto.
Moju oazicu ispred breze, morala sam da prebacim na drugi kraj dvorista, jer je tik uz njega, komsijska kuhinja.
Dzaba zid, kad ja cujem svaku svadju sa njihovog prozora,cascavanje za dobro jutro, dan i vece

Baljezgam i pisem koJestarije.
Mora da je zbog ovih zidina svud naokolo i sivila danasnjeg dana.