VojvodinaCafe - Novosađanin verglao 1.035 kilometara kroz ravnicu
    • Novosađanin verglao 1.035 kilometara kroz ravnicu

      Novosadski novinar i pisac Danijel Apro krenuo je u aprilu na jedinstveno putovanje kroz Vojvodinu dugo 1.035 kilometara. Tokom 14 dana aprila i maja, Danijel je odverglao 1.035 kilometara kroz Vojvodinu, a tom prilikom je obišao 106 antifašističkih spomenika, kraj njih ostavivši 106 papirnih cvetova, prenosi novosadskiradio 021.rs.



      "Malih, velikih, fino održavanih, zaparloženih. Uz minimalno prethodno istraživanje, bez ikakvog objektivnog kriterijuma u izboru lokacija. Prilagođavao sam ih rutama i obrnuto. Na mnoge spomenike naišao sam slučajno. Nisam ih kategorisao po 'monumentalnosti' ili 'estetskim performansama', svi oni govore o bedi fašističkih zločina i pobedi nad tim đubretom", piše Danijel u putopisu na svom blogu Telep Apatija.

      Kako kaže u razgovoru za 021.rs, za lepu priču motivisao ga je ružan proces.

      "Revizionizam jeste jedan od motiva zbog kojih sam se odlučio na ovo putovanje. Priča jeste lepa, pa je možda ružno reći kako je jedan tako ružan proces motiv, ali tako je. Jedan deo istorije se potpuno ignoriše, relativizuje, izokreće, dok i danas u našem društvu postoje najrazličitiji obrasci fašizma", kaže novosadski novinar i pisac.

      Na biciklu, po suncu, kiši i ledu, Danijel je verglao kroz Srem, Banat i Bačku. Upoznavajući predele, upoznavao je i brojne spomenike posvećene Narodnooslobodilačkoj borbi, mučeništvu žrtva i junaštvu pravih, a ne naknadnih pobednika. Prolazio je Lovćenac, Melence, Elemir, Laćarak Vilovo, Bačko Petrovo Selo, Male Pijace, Bajmok, Sakule, Crepaju, Uzdin, Kuzmin... Tu su i mesta čija su imena toliko sočna da su vam, dok ih izgovarate, usta puna kao da ste zagrizli komad Vojvodine - Botoš, Čoka, Čalma, Kovačica, Pačir, Bašaid, Perlez, Farkaždin, Čurug, Kanjiža, Neštin...

      "Lokacija koju sam najteže pronašao – vraćao sam se, gubio se, gurao bicikl, šlajfovao u pesku – jeste Nemirna ravnica, mali komemorativni prostor kod Donjeg Tavankuta, u šumi, doslovno nekoliko stotina metara od teritorije Mađarske. Pre nekoliko godina je oskrnavljen, pa onda i obnovljen. Posvećen je, kako se navodi, 'buntovnim sinovima ravnice' koji su 'ponikli u pesku' i iz ove baze se priključili Osmoj vojvođanskoj udarnoj brigadi", piše Danijel.

      A za 021.rs kaže da za mnoge spomenike nije ni znao da postoje.

      "Znao sam da u mnogim selima postoje obeležja žrtvama fašizma, ali ima mnogo toga za šta nisam znao ili ti jednostavno nikada ne padne na pamet da odeš tamo. Na primer, kod spomenika u Čurugu, jednog od najstrašnijih mesta u Bačkoj, verovatno se nećeš naći, osim ukoliko se ciljano ne uputiš tamo. Na parčetu papira sam napisao neke osnovne stvari i napravio turu kuda idem, kuda se vraćam, ali je bilo mnogo improvizacije. Bilo je dosta i kiše, kod Žablja je padao led, samo odjednom čuješ da ti nešto tupka po kacigi. Spavao sam u Bečeju, Pačiru, što na bukingu, preko prijatelja, iznajmljivao sam sobe. Nije mi bilo preterano važno gde ću da budem, nisam mnogo razmišljao o tome", prepričava naš sagovornik.

      Danijel Apro je novinar, i Vojvodinaš, pisao je za nekoliko medija, od Dnevnika, preko Građanskog lista i E-novina, do Cenzolovke, gde i dalje objavljuje tekstove. Živeo je u Indoneziji, proputovao mnogo, a u tekstu o njegovom verglanju kroz Vojvodinu naići ćete na stvari koje će vam, jednostavno, razvući osmeh preko lica. Bez obzira na to gde ste, ponekad se između različitih krajeva sveta mogu povući neke paralele, na primer između Banata i - Indonezije.

      "U Indoneziji se desi da odeš u neko selo pa ispričaju kako su upoznali nekog sa Novog Zelanda 1998. godine, i onda te pitaju da li ga znaš? Naravno da ga ne poznajem. Tako i sada. Stanem u centru sela u Padeju i onda neko dođe da ti kaže kako je imao drugara iz Novog Sada, koji je dolazio osamdeset i neke. To je bilo jako zabavno. Banat je veoma interesantan i mislim da sam najviše interakcije imao sa ljudima tamo", priča Danijel Apro za 021.rs.

      Na pitanje kakvi su spomenici, odgovara da "postoje neki koji izgledaju kao kamene šklopocije u stepama, dok postoje i neka stvarno lepa mesta."

      "Pogotovo oni koji su u centrima sela. Mislim da to ne gledaju uopšte kroz neku ideološku prizmu, to je jednostavno centar sela, oni se tu nalaze, tu se sve dešava, popije pivo i priča o svim važnim temama."

      Njemu omiljeni bio je onaj na koji je naišao u Bašaidu. Ne toliko zbog značaja ili, kako piše, vizuelnog ugođaja, već zbog toga što taj spomenik ima svoje stanovnike.

      "Na vrhu obeliska je naseljeno gnezdo roda. Jer pobeda nad fašizmom trebalo bi da znači i pobedu – života. Tako nekako."

      Kroz tekst će se uočiti različiti "nijanse" Bačke, Banata i Srema. Bačku karakteriše trenutak stradanja, racije, Srem pobeda, a Banat, pa Banat je, jednostavno, čudan.

      Na svaki od 106 spomenika koje je posetio, Danijel je ostavio 106 papirnih cvetova, odštampanih na papiru, isečenih i položenih.

      "Nisam mogao da budem samo turista, da se pojavim i prođem, ali nisam mogao ni da nosim pravo cveće ili nešto kabastije na biciklu. Isekao sam cvetove od papira, možda nije baš najlepše izgledalo, ali sam se ja lično lepo osećao dok sam to radio", zaključuje Danijel.
      Komentara Pošaljite komentar

      Kliknite ovde da biste se ulogovali

      2+7 (rezultat upiši slovima)