VojvodinaCafe - Buljkes, "država u državi“ kod Novog Sada
    • Buljkes, "država u državi“ kod Novog Sada

      Grčki partizani izbegli u Jugoslaviju posle Drugog svetskog rata osnovali su autonomnu zajednicu koja je trajala do raskola između Tita i Staljina. Krajem Drugog svetskog rata, u maju 1945. godine, jedno opustelo vojvođansko selo kod Novog Sada naselile su nesvakidašnje izbeglice - komunisti iz Grčke. U selu Buljkes, u kom su do kraja Drugog svetskog rata živeli Nemci, Grci su imali skupštinu, policiju, jedinstvenu valutu, novine, pozorište i ostale institucije zbog čega su ga neki nazivali "sedma jugoslovenska republika", prenosi BBC.



      "To selo je postalo neka vrsta autonomne teritorije jer su jugoslovenske vlasti prepustile organizaciju života u selu pripadnicima grčke komunističke partije", kaže za BBC na srpskom istoričar i profesor Filozofskog fakulteta, Milan Ristović.

      Oko 4.000 pripadnika levičarske Narodnooslobodilačke vojske Grčke (ELAS), oružanog krila Narodnooslobodilačkog fronta (EAM), pronašlo je u Buljkesu poslednje utočište od borbe.

      Među njima je bio Filo Kozmidis, 36-godišnji partizan iz Soluna sa velikim ratnim iskustvom. Imao je porodicu i dve ćerke u Grčkoj kojih se odrekao i tako ih spasio odmazde monarhista u ovoj zemlji.

      Vremenom je broj stanovnika Buljkesa narastao na više od 5.000 ljudi.

      Grci su u njemu živeli mirno do raskola između Tita i Staljina, posle čega je većina njih, krajem 1949. godine, napustila Buljkes i otišla u zemlje istočnog bloka. Manji broj je ostao u Jugoslaviji.

      Posle odlaska Grka, u Buljkes pristižu kolonisti iz drugih delova Jugoslavije, uglavnom Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Like u Hrvatskoj i južne Srbije.

      Selo je dolaskom novih stanovnika promenilo ime u Maglić, po planini na granici Crne Gore i Bosne i Hercegovine.

      Prema popisu stanovništva iz 2011. godine, u Magliću živi 2.486 ljudi, većinom Srba. Danas Grka i njihovih potomaka skoro da više nema u ovom selu.

      Status autonomne teritorije ili "grčke republike u Jugoslaviji", kako Ristović naziva ovo selo u knjizi "Eksperiment Buljkes", dobijen je zahvaljujući vezi jugoslovenskih i grčkih partizana.

      "Bili su u povlašćenom položaju i nisu imali tretman klasičnih izbeglica, ali praktično jesu bili izbeglice", kaže za BBC na srpskom Uranija Kozmidis Luburić, profesorka na novosadskom Fakultetu tehničkih nauka i šefica katedre za fiziku.

      Njen otac Filo je kao dete prebegao u Grčku iz rodne Odre u Turskoj. Posle Drugog svetskog rata je ponovo postao izbeglica.

      u Jugoslaviju je došao sam preko Bugarske, kao treći čovek ELAS-a, u nameri da dočeka saborce.

      "Bio je veliki protivnik privatne imovine i nikada nije pokazivao želju da nešto bude njegovo", priseća se Kozimidis Luburić, koju je Filo dobio dok je živeo u Jugoslaviji.

      Kozmidis je bio poverenik komune zadužen za snabdevanje Grka hranom i drugim proizvodima.

      "Žestoko se borio da Grci dobiju sve najbolje. Država je vodila jako računa o njima, možda i više nego o ljudima iz Jugoslavije, baš zato da im se pokaže ta velika komunistička solidarnost", navodi Kozmidis Luburić.

      Jednom prilikom su Grci dobili vagon trulih jabuka, zbog čega je Filo protestovao i vratio ga nazad.

      Tada je upoznao Idu Sabo, Uranijinu majku i partizanku, u ono vreme društveno-političku radnicu i poslanicu zaduženu za izbeglice.

      Ristović kaže da je glavni organ odlučivanja u komuni bio odbor, odnosno "seoska vlada" sastavljena od najuticajnijih ljudi od poverenja Komunističke partije Grčke.

      Pored odbora, u Buljkesu su postojale i druge institucije, poput policije i zatvora, kao i škola, štamparija, pozorište i bioskop.

      U seoskoj školi se odvijala nastava na grčkom jeziku, a iz štamparije je izlazila novina Glas Buljkesa, kao i druge publikacije i politički pamfleti, takođe na grčkom.

      Selo je imalo velike obradive površine i stočne farme, pa su se meštani mahom bavili poljoprivredom.

      Osnivali su i zadruge - kolarsku, kožarsku i kudeljarsku, između ostalih, a proizvodili su i opeku u nekadašnjoj nemačkoj ciglani.

      Buljkes je štampao novac - buljkeski dinar, koji je korišćen kao sredstvo plaćanja i važio je samo na teritoriji komune.

      Buljkes u građanskom ratu u Grčkoj

      U knjizi "Drugi svetski rat" britanski premijer Vinston Čerčil opisuje kako je u oktobru 1944. sa sovjetskim vođom Josifom Staljinom dogovorio da Grčka bude prepuštena "britanskom uticaju".

      U Grčkoj je u decembru te godine izbio sukob između komunista i vojske pod kontrolom vlade, ali je Staljin održao reč datu Čerčilu na sastanku u Moskvi i nije podržao komuniste.

      U februaru 1945. zaraćene strane potpisale su primirje po kome je ELAS trebalo da bude razoružan.

      Grci koji su naselili Buljkes maja 1945. godine nisu se slagali sa tim sporazumom.

      Bili su većinom članovi Komunističke partije Grčke (KKE) i "najradikalniji pripadnici ELAS-a". Mali broj izbeglica bili su civili - žene, deca i stariji.

      Kada je u Grčkoj 1946. godine počeo građanski rat, Buljkes je postao centar za oporavak boraca i obuku novih kadrova, zahvaljujući jugoslovenskim vlastima.

      "Ono protiv čega je vlada u Atini protestovala je postojanje, što je u propagandi nazivano, vojne akademije. To su u stvari bili kursevi za komandire koji su trajali oko tri meseca, a zatim su ti kursisti vraćani preko granice u Grčku da bi postali deo komandnog kadra", navodi profesor Ristović.

      Na taj način su jugoslovenske vlasti bile glavni saveznik "iz senke" Demokratske armije Grčke - komunističkih boraca u građanskom ratu.

      Grčka kraljevska vlada i zapadni saveznici optužili su Jugoslaviju da "aktivno pomaže građanski rat", nakon čega su jugoslovenske vlasti dozvole stranim novinarima da posete Buljkes.

      "Postoje u arhivima instrukcije kako su se pripremale te posete, da oni koji će govoriti sa stranim novinarima ne kažu nikad svoje pravo ime i da govore ono što bi išlo na ruku pobijanja optužbi da je to neka vrsta vojnog logora, već da je to samo jedna izbeglička komuna", dodaje Ristović.

      Vremenom je Velika Britanija tutorstvo nad Grčkom prepustili Americi, a sam građanski rat okončan je oktobra 1949. pobedom monarhista.

      Mrtva tela u kanalima i bunarima

      Raskol između Tita i Staljina 1948. godine poremetio je život grčke komune.

      Komunistička partija Grčke (KKE) podržala je rezoluciju Informbiroa i stala na stranu Staljina, što je dovelo do presecanja glavnog kanala pomoći.

      Došlo je do podele među Grcima u Buljkesu - na većinu koja je podržavala Staljina i manjinu koja je stala uz Tita.

      Ljudi sa obe strane su nestajali u međusobnim sukobima, a kasnije pronalaženi u bunarima, barama i kanalima oko Buljkesa.

      Usledila je reakcija jugoslovenskih vlasti i njenih organa, pre svega Udbe.

      Filo Kozmidis je stao na Titovu stranu.

      "Tito je za njega bio ličnost vrednija poštovanja od Staljina. Staljina nije mogao očima da vidi i smatrao ga je vrlo lošim komunistom, više diktatorom nego komunistom", kaže Kozmidis Luburić.

      Filo je u sukobima među Grcima u Buljkesu izgubio dva dobra prijatelja - jednog "staljinistu" i jednog "titoistu".

      "Prvi je završio u kanalu, drugi u bunaru", kaže Kozmidis Luburić.

      Dodaje da je njen otac pokušao da ubedi neke prijatelje da ostanu i da Staljin nije pravi izbor, ali bezuspešno.

      Zbog političkog stava, na Kozmidisa je dva puta pucano. Jednom dok je šetao ulicom sa Uranijom, držeći je za ruku.

      "Ja sam bila jako mala i nisam znala šta se dešava. Sećam se samo da me je tata bacio na zemlju i da ga je metak okrznuo po uvetu", priseća se ona.

      O ovom događaju nije hteo da priča. Uranija je uverena da su to bili Grci, ali nikada nije saznala da li bili iz Grčke ili iz Buljkesa.

      Nakon niza incidenata i svađe između jugoslovenskog rukovodstva i predstavnika KKE, u septembru 1949. godine ukida se "sedma jugoslovenska republika" Buljkes.

      "Većina je donela odluku da treba da ode iz Jugoslavije, u zemlje gde možeš da nađeš one koji su na tvojoj ideološkoj liniji, a ne kao 'ideološki jeretici' Jugosloveni", objašnjava profesor Ristović.

      Transportovani su vozom preko granice u Mađarsku, odakle su pojedini novi dom našli u Poljskoj i tadašnjoj Čehoslovačkoj, a bilo je i onih koji su stigli do Taškenta, glavnog grada Uzbekistana.

      U selu je posle 1949. godine ostalo nekoliko grčkih porodica, među kojima su bili i Skutelisi.

      Snimatelj i producent Orfeas Skutelis je treća generacija buljkeskih Grka.

      Iako živi već pet godina u Njujorku, svakog leta dolazi u Srbiju i veći deo vremena provodi u kući u Buljkesu, gde je završio osnovnu školu.

      Njegovi baba i deda, Poliksenija i Janis, jedni su od retkih Grka koji su posle 1949. godine ostali u Buljkesu i tamo zasnovali porodicu.

      Godinu dana kasnije rodio se Orfeasov otac Adonis, koji je prekršten u Anton.

      Vremenom su potomci prve generacije grčkih doseljenika zasnivali porodice sa supružnicima druge nacionalnosti.

      I Orfeas je dete mešanog braka - majke Crnogorke i oca Grka.

      "Ja sam odrastao tako što sam sa babom i dedom pričao grčki, a sa roditeljima srpsko-hrvatski", kaže on.

      U sličnim situacijama tokom odrastanja se nalazila i Uranija Kozmidis Luburić jer je njena baba sa majčine strane govorila mađarski, otac grčki, a majka i otac, kada su zajedno, srpski.

      "Jedni drugima su i decu ubijali"

      Orfeas kaže da ne zna kako su njegovi preci ostali u Buljkesu "pošto je deda bio staljinista i jedno vreme se krio dok se sve nije primirilo.

      "Moja pretpostaka je da je baba presudila jer je imala težak život i nije želela da joj se život ponovo pretumbava, pa je rešila da ostanu", objašnjava za BBC na srpskom Orfeas.

      Poliksenija je, kao Filo Kozmidis, prebegla iz rodne Turske u Grčku, a pre nego što je došla u Jugoslaviju, njene dve ćerke je od odmazde spasio Crveni krst.

      "Bili su vrlo brutalni jedni prema drugima, pristalice monarhista i komunista, i jedni drugima su decu ubijali.

      "Ništa manje brutalno nego kod nas u Drugom svetskom ratu i ovom poslednjem", navodi Skutelis.

      Iako su se ranije poznavali, tek u selu se rodila ljubav između bolničarke Poliksenije i grčkog partizana Janisa.

      "Deda se verovatno znao sa njenim prvim mužem. Postoji priča da su se okupljali kao partizani kod babinog bivšeg muža i da ih je posećivao Svetozar Vukmanović Tempo", govori 44-godišnji Skutelis.

      Orfeas je sa prijateljem filmskim rediteljem započeo rad na dokumentarcu o "operaciji Buljkes" za koji je godinama prikupljao građu.

      U potrazi za ličnim pričama stupio je u kontakt sa Aleksisom Parnisom, rediteljem buljkeskog pozorišta.

      "Njega je raskol Tita i Staljina zatekao na pozorišnoj turneji po Bugarskoj i Rumuniji.

      "Imali su pratnju iz državne službe jer nisu mogli nigde sami da se kreću i rade šta žele", prepričava Skutelis.

      Kaže da je Parnis posle otišao u Moskvu gde je radio kao reditelj i pisac. Danas živi u Grčkoj.

      Među buljkeskim Grcima je postojala bojazan od odmazde, pa su neki od njih, a posebno deca, krili identitet i predstavljali se pod drugim imenima.

      Zato su spalili sve matične knjige i dokumenta tokom napuštanja sela.

      "Reditelj Aleksis Parnis mi je to potvrdio. On je napustio selo sa putnom dozvolom, dok je lična karta i sve ostalo što je imao u selu uništeno", priča Orfeas Skutelis.

      Grčki komunisti i njihovi potomci su u domovinu mogli da se vrate tek posle 1981, kada je vlada Andreasa Papandreua donela Zakon o nacionalnom pomirenju, dozvolivši bezbedan povratak političkih izbeglica iz građanskog rata.

      Filo Kozmidis se nije vratio, iako je bio pomilovan od presude za smrtne kazne na koju je osuđen posle Drugog svetskog rata.

      Razlog je bio razočaranje u događaje u Grčkoj, posebno one koji su prethodili njegovom dolasku u Jugoslaviju.

      "On je lično učestvovao u sukobima sa zaostalim fašistima, gde su im Englezi dali ćorke i drugovi su mu izginuli jer su pucali praznim puškama", kaže Kozmidis Luburić.

      "Vrlo surovo su okončali čitavu priču", dodaje.

      Od grčkog Buljkesa do Bačkog Maglića

      Posle odlaska Grka, u Buljkes pristižu kolonisti iz drugih delova Jugoslavije.

      "U pet kalendarskih godina selo je promenilo tri strukture stanovništva", kaže za BBC na srpskom Vinka Marjanović, koja se u selo preselila sa roditeljima 1959. iz rodnog Glamoča u Bosni, kada je imala četiri godine.

      "U jednom trenutku u selu je bilo 17 naroda i narodnosti - Jugoslavija u malom", kaže Vinka Marjanović.

      U školu je, kaže, išla sa nekoliko Grkinja, koje su se "osećale Maglićankama" i koje između sebe nikada nisu pričale grčki.

      "I sa roditeljima nisu volele da pričaju grčki kad smo mi prisutni. Zbog toga mnoge od njih nisu ni naučile grčki, što je velika šteta", dodaje Marjanović.

      Filo Kozmidis retko se vraćao u selo nakon što su ga Grci napustili, a i njegova ćerka Uranija je svega nekoliko puta posetila Maglić.

      Smatra da bi za buljkeske Grke bilo bolje da "ta 'država' nije ni postojala".

      Uranija Kozimidis Luburić misli da bi se Grci manje sukobljavali da su se, umesto u jednom selu, nastanili širom Vojvodine.

      "Došli su ovde i trebalo je da se pomešaju, a da zadrže svoja kulturna obeležja kao i svi narodi. Ta mešavina je nešto najbolje što čoveku može da se desi".
      Komentara Pošaljite komentar

      Kliknite ovde da biste se ulogovali

      8-5 (rezultat upiši slovima)