Fijaker sve manje luta

U zvaničnu turističku ponudu Sombora osim kulturnih, istorijskih i prirodnih znamenitosti uvršten je i fijaker i vožnja fijakerom. To i ne čudi jer su somborski fijakeri i fijakeristi opevani i u pesmama.



Jeste da je od nekadašnje fijakerske tradiciije ostao samo jedan fijaker, ali dok je nostalgičnih Somboraca i gostiju željnih mirne i lagane vožnje opstajaće i ovaj jedini varoški fijaker i Ilija Mirković, uporni čuvar tradicije Ravangrada.

U blizini nekadašnje fijakerske štacije na kojoj se tiskalo dvadesetak fijakera danas mušterije čeka samo jedan fijaker. Od proleća do kasne jeseni sve dok ima onih željnih da svoj Sombor vide u dugačijem svetlu i gostiju željnih da iskoriste priliku da se u Somboru provozaju čuvenim fijakerom, sve dotle Ilija Mirković svakodnevno stoji na svom fijakerskom stajalištu.

Nekada satima čeka samo zbog jedne ili dve vožnje, nekada ih je desetak. Za više od decenije Ilijinim fijakerom vozili su se mnogi, znani i neznani. -Vozio sam ambasadore Japana, Nemačke, Slovačke, Brazila, bilo je tu i domaćih političara, doduše ne nekog velikog ranga. Vozio sam poznate glumce, pevače. Recimo Petra Kralja, Zdravka Čolića koji je u Somboru snimao spot, pa je poželeo i da se provoza fijakerom. Posebno mi je bilo drago što sam nedavno ispunio želju somborskom glumcu Velji Subotiću da se još jednom provoza fijakerom. Ne samo da je ostavio traga kao glumac, već je poznat kao i autor pesme „Fijakerist“ - priča Ilija.

Voze se fijakerom i Somborci iako već davno nema onih pravih boema koji su znali zanoćiti u kafani, pa u sitne sate fijakerom krenuti kući. Ne jednim, već sa tri fijakera, jer drugi je bio rezervisan za tamburaša, a treći za šešir i štap. - Ima ljudi koji i danas imaju nekih boemskih osećanja u sebi, ali život je danas takav da ne dozvoljava da se opustite kao što su to nekada činili somborski boemi - priča Mirković. Nije Ilija samo fijakerista, već i pripovedač bogate istorije Sombora.

Fijakersko stajalište preko puta hotela napravljeno je 1901. godine, a 1905. posađeni su bođoši da bi bilo hlada za fijakeriste i konje. Bođoši su i dalje tu, ali fale fijakeri.

Ilija mušterijama pripoveda i o Gradskom muzeju, Narodnom pozorištu, starom hotelu. Pa dalje laganim kasom vožnja se nastavlja prema maloj pravoslavnoj crkvi koja je kulturno dobro od izuzetnog značaja i dalje ukrug oko venca. - Goste najviše oduševi zelenilo. Mnogo puta sam čuo Beograđane koji kažu da ih zelenilo i cvrkut ptica u Somboru odmara - priča fijakerista.

Somborski vozači četvorotočkaša već su navikli na fijaker, pa nema trubljenja i nervoze zbog usporavanja saobraćaja. Ilija mušterije najčešće vozi oko čuvenih venaca, ali ima i onih koji žele i neku dalju rutu. Za sve postoji zvanični cenovnik, pa je tako vožnja oko venaca 120 dinara po osobi, dalja vožnja 250 dinara, a angažovanje fijakera na sat 1.000 dinara.

Pravilnik iz 1885. godine

Koliko su fijakeri za Sombor bili značajni, pokazuje i istorijski podatak da je Sombor još 1885. godine dobio pravilnik o fijakerskoj službi i to je prvi pisani dokument u kojem se spominje ova vrsta prevoza. Mesta u gradu na kojima su fijakeri bili smešteni zvala su se „placevi” dok su fijakeristi bili podeljeni u bande. Svaki član bande je znao kad i na kojem placu ima redosled dežuranja i iščekivanja mušterija.

Odelo fijakeriste bilo propisano, a činile su ga čizme, koje su kasnije zamenjene papučama, cipelama, klompama i drvenjacima, zatim, zimi, kožne čakšire sa ovčijim runom, pršnjak od istog materijala, bluza, i na to velika topla bunda. Bilo je raznih vrsta fijakera u zavisnosti od prilike, njima se odlazilo do klizališta, na kupanje, trkališta, na groblja, do obližnje stočne pijace i na druga mesta, i sve po ranije određenim cenama. Neposredno pred Drugi svetski rat Sombor je imao 70 registrovanih fijakerista. Polovinom 70-ih 19, a sada je ostao samo jedan.