VojvodinaCafe - Eugen Paul – Šindler iz Kovinskog sokaka
    • Eugen Paul – Šindler iz Kovinskog sokaka

      O Božiću, tačno pre 75 godina Eugen Paul, kovinski Nemac, smrti je spasao sto sugrađana, Srba. Svojom glavom je garantovao za njihove, da ih ne streljaju njegovi sunarodnici. Okupacija je u Kovinu bila ušla u drugu godinu, a u prvu zimu. Nemačka vojska je bila smeštena u dve škole. Lokalne vlasti i stanovništvo bili su pod paskom jedne SD udarne grupe Gestapoa, a vojne SS oficira, ali Nemci nisu odustajali da i u takvim okolnostima održe privid normalnog života.



      – Švabe su uoči Božića priredile grožđe-bal, igranku. Jedan od njih se zagledao u neku mladu Srpkinju, nije odustajao, na kraju je ona pristala da s njim izađe – seća se događaja iz januara 1942. Aleksandar Paul, tada devetogodišnjak, sin Eugenov, prenosi portal podunavlje.info.

      Priča ovde ima mutan detalj; savremenici su kasnije govorili da su njih dvoje, nemački vojnik i srpska devojka, bili u vezi, a sam Aleksandar kaže da ju je ovaj silovao. Kako bilo, brat devojčin je rešio da tu sramotu opere krvlju. Sačekao je nemačkog vojnika i u dvorištu katoličke crkve ga zaklao.

      – Čim je to javljeno u Beograd, SS je tražio da se pokupi sto Srba, da se postupi po naredbi – priča Aleksandar, a naredba ona – za jednog ubijenog Nemca sto Srba.

      Odmah su počeli da kupe i to baš u ulici u kojoj su Paulovi živeli, gde im je bio i mlin. Jer, Paulovi su i pre rata bili gazde, njihov mlin, jedan od najsavremenijih u tom kraju, zapošljavao je mnoge Srbe. I ulica u kojoj je bio mlin zvala se Srpska.

      – Oko dva noću, neko lupa na kapiju. Došao pukovnik fon Smekal. On, moj otac i stric, zatvorili se u onu drugu kuću i nikako nisu izlazili. U neko doba me majka poslala da vidim, jer oni su većali do svanuća – seća se osamdesetčetvorogodišnjak.

      Teo fon Smekal je bio Austrijanac, upravnik bolnice, ali i komandant grada, a Eugen Paul, u Kovinu znan i kao Jeni, i njegov brat su bili najugledniji tamošnji Nemci. Zato je i došao da se s njima posavetuje šta im je činiti. Kao lekar, ipak humanista, ni on nije bio rad da se sprovede ovakva odmazda, da okrvavi ruke nevinima, ali nije imao rešenja. Našli su ga tako što mu je Eugen garantovao da su sve to njegovi radnici, mada je među tih sto na brzinu pokupljenih Srba u stvari bilo sam njih šest koji su radili u mlinu. „Garantujem za njih svojom glavom“, bio je ubedljiv Eugen, tražeći da ih puste. I bi tako. Umesto da ih odvedu na fudbalsko igralište, gde ih je već čekao streljački vod, Srbi su, iz svilare, u kojoj je bio improvizovan logor, pušteni kućama.

      U istoj toj svilari, dve i po godine kasnije, kada je oslobođen Kovin, ponovo je bio logor. Ovoga puta partizanski, za Nemce. U njemu Eugen-Jeni Paul, njegov brat, čak je i tada jedanaestogodišnji Aleksandar bio zatvoren. Slučaj je hteo da jedan od stražara bude iz njihove ulice, one u kojoj su kupili Srbe za streljanje, i kada je prepoznao Jenija proširio je glas. Kovinci su namah došli do starešine logora, da pokušaju da mu objasne koga su zatvorili. Ostala je priča da je ovaj, pošto mu je rečeno da je Paul spasao sto Srba sigurne smrti, kazao: „Pa dobro, ako je tako, nek’ tih 100 skupe po 100 potpisa, sa hiljadu koji garantuju za njega ja ga puštam“. Srećom pa komandantu matematika nije bila jača strana, jer bi skupljanje deset hiljada potpisa, u Kovinu koji je u to vreme imao tek nešto više od pet i po hiljada stanovnika, bila nemoguća misija. Kovinci su tokom noći prikupili tražene potpise, ujutro su bili na njegovom stolu. I komandant je održao obećanje, Paulovi su pušteni.

      Eugenov unuk Gabi kaže da su doskora, negde na tavanu imali te požutele papire s potpisima. To, inače, nije ona ista kuća u kojoj se odvijao razgovor fon Smekala i Paulovih 1942. Ne, kuća je zajedno sa mlinom posle rata nacionalizovana, baš kao i ostala imanja Paulovih, 45 hektara zemlje, salaš sa tri lanca, tri automobila, kamioni, poljoprivredne i priključne mašine…

      Eugen je nakon rata izvesno vreme radio u svom mlinu. To mu je uostalom bila i struka, bio je mašinski inženjer, sa diplomom fakulteta u Drezdenu, specijalizacija mlinarstvo. Kada je 1966. oprema iz mlina, kažu zbog navodne Kardeljeve sumanute ideje o potapanju Vojvodine, preseljena u Ivangrad, uključujući i mašine koje je 1939. kao najsavremenije Jeni kupio u Nemačkoj, mlin se nedugo zatim ugasio. Danas je ruševina. Eugen je potom bio i računovođa u kovinskom trgovinskom preduzeću, kada je i ono propalo, radio je u poreskoj upravi, odatle je i u penziju otišao. Umro je u dubokoj starosti 1987. godine. O događajima iz rata retko je pričao.

      Makar imenom ulice da se spase od zaborava

      Mada je u tri navrata u poslednjih desetak godina lokalni list „Moj Kovin“ pokretao inicijativu da Eugen Paul dobije ulicu u ovom južnobanatskom mestu, niti jedna od vlasti, a za to vreme je ih ovde više promenjeno, nije imala sluha za tako što. Ulici u kojoj je živeo, u kojoj je bio i mlin, u kojoj se sve i odigralo, posle oslobođenja je promenjeno ime; umesto Srpska sada se zove Vuka Karadžića.
      Komentara Pošaljite komentar

      Kliknite ovde da biste se ulogovali