Društvo oko nas

U ovom gradu ljudi se bekelje, šegače, snishodljivo grimasiraju, podsmevaju se, laskaju, smeju se ne bi li podneli izveštačenost, okamenjenost, i premostili tragične naprsline na sopstvenoj imitaciji života. Širokog osmeha koji dolazi iz preobilja, iz vedrine, koji se preliva iz neobljubljenog srca, osmeha u kome se čitavo biće rasprostre pred tuđim očima, retko ćete sresti. Osim zvončića, milih glasova i nesustegnutog smeha dece. ...

U trenutku kad se nutarnja treperenja pesnika poklope sa oscilovanjem nebrojeno puta "viđene", ali tek "uhvaćene" pojavnosti, delića zbivanja, javlja se podsticaj za poetskim pregnućem. Polen stvarnosti pao je na pesnikove plodnike. Razum napregnuto sravnjava ritam doživljenog sa ritmom reči. I ma koliko bio nadaren, ili naučen da iznalazi reči i gradi ritam, napisana pesma je uvek puka skica, tek slutnja i nagoveštaj doživljenog. ...

Ako ono što Jung zove kompenzatornim snom služi da ukaže na mogućnost osiromašenja ličnosti i ako takav san opovrgava dotrapavanje na nedolične puteve individuacije, onda se postavlja pitanje može li se doživljaj odenuti u ruho komenzatornog sna, a njegovo tumačenje kao lik u ogledalu onom duhovnom pregnuću stvaraoca kojim on na uzglavlju preminulog spoznanja tvori i polaže novu čulnost.
*
"Sve počinje od zavijanja ...

Pevušim poljskim miševima. Držim te za ruku. Osmehuju mi se čupave glave suncokreta.
*
Ponekad mi se čini da već godinama drumarim bez prekida i dužih zastanaka. Tad dolaziš mi za videla kao davno odsanjani san.
*
Bez kapi vode već četiri sata. Oko mene polja suncokreta i blatnjava, ustajala voda kanala. Gasim žeđ malim gutljajima rakije i ribljim uljem.

Ožedneo sam
Buć buć ...

Ne postoji delo bez ljubavi, bez dodira. Ljubiti znači u religioznom zanosu otkrivati skrivene veze između unutarnjih slika koje stigmatizuju spoljašnjost. Spoznanje jednog u različitom i neiskaz razlika opsoljavanja Jednog. Doživljaj nije odmah prevodiv. Iz blizine milote Božjeg svetla za tren smo vraćeni u situaciju ogrehovljenosti iz koje tvorimo umetničko delo tek otuđeni od doživljaja. Zato tumačenje doživljaja nosi sa sobom rizik ...

*
Lep je i živ olistali Tovarnik. U kući Medića prvi put polegla bezbrižnost na moja pleća. Ovde više ne držim pušku i ne čekam, čekam ... Pozdravih se s prijateljima.
*
Vukovar. Patnja. Bol. Onemeli krici. Zaprašnjavili avetinjski grad i povukli se u pričljivu nemuštost razvalina.
*
Nepoverenje, čak i otvorene pretnje nekog nesrećnog starca.
*
S ove strane Dunava, u sirotinjskoj ...

Kiša
Kiša
Grad mi je dalek
Oglenavljen
Žmirkavim svetlima
Na sred šetališta
Na smočenom kartonu sama
Devojčica
U ruci drži
Obrazinu svelog dana
Nisam joj došao
Plašljiv
Dušu čvrsto držim za ruku
Da ne odluta u zaborav
Niz metež lica

Sedela je, gotovo u bari, i puštala da joj kišne kapi miju lice i natapaju ...

Čini mi se kao da sam desetine godina odsutan, daleko od svojih, na pustim i nepoznatim stazama. A gotovo sam siguran da ću već za nekoliko dana u svojoj sobi sećati se ovog putešestvija kao na nešto davno doživljeno, i već zamreženo paučinom u skladištima sećanja.
*
Zaslanio sam vodu supom i pojeo je neskuvanu. Utolih i glad i žeđ.
*
Sinoć su padale zvezde. Za nekima je kratko blistao svetleći ...

Doživljavajuće Ja predstavlja celinu, sveukupnost bića u doživljaju, dok se o Reflektujućem Ja može govoriti posle rascepljenja Doživljavajućeg Ja na Ja-koje-priča, iliti Reflektujuće Ja, i na Ja-u-priči-životu u kome se ogledali Celovito Ja u spokoju sagledanja. Umetnički čin jedino je moguć ako se između njih zapodene gatanje.
Ja-koje-je-u-priči - Oživljavajuće Ja + Ja-koje-posmatra - Reflektujuće ...

Satima hodam a da nikoga ne srećem. Samo opustela ognjišta. Domovi lišeni ljudskog saučešća. Promaših manastir te izbih na Stragare.
Ophrvava me seta
Uz opusteli
odmaram se dom
*
Sedim u manastirskom dvorištu. Sam. Ovde ću zanoćiti. Boli me palac na desnoj nozi. Hladno mi je. Ježim se na svaki dodir mokre košulje. Dolaze mi pred oči opusteli, sebi prepušteni, nekad topli ljudski domovi. Ucveljene ...