Komentari na blogu

Pohvala za underground.
Za pesmu, ne za stanje.
Toga se treba nabolovati, nauživati ga se do poetskog maksimuma, a onda potegnuti napolje.
I na svetlu, najbolje u četiri oka, čitati pesme o bivšem podzemlju.

Svako približavanje krhkom telu kišne kapi je dobrodošlo.Ona jeste tako mala i može se izgubiti pod dodirom kažiprsta,pa opet ona živi duže od svega jer živi u sećanju,jer je neraskidivi deo onoga što se nazivam bićem i postojanjem;mojim bićem i postojanjem,mojim trajanjem.

Hvala,Glišo,na boji!

Nu... daVaj daVaj


Evo i tebi kap.. boje koja se tobom diči ... ( a rekla bi' i da ti sliči )

Nisam ni predsednik, ni prosjak, ni buržij ni ptica
Nemam ni vlast, ni šešir, ni novac ni krila
Imam samo dušu
I tu 'prljavu' slikarsku dušu.. tebi poklanjam.

_______________
Doć'ću ti jope'

love hunter kaže:

Svi putevi, pre ili kasnije, i vode u Nigde.

Jedino što je, možda, lepše putovati brodom...barem onima koji ne pate od morske bolesti.

Ponekad postoje putevi,love hunter-u,koji su serodili sa nama,u nama i žive kroz nas.Razapinju se pred nama jer postojimo,jedni druge određujemo i ne znamo ni sami gde započinjemo mi,a gde završava taj put u Nigde?

Nigde,to je jedna mala,željeznička stanica na kojoj nas niko ne čeka.Gledamo kroz otvoren prozor,udišemo svežinu praskozorja i gledamo natpis,sav nakrivljen,ponekad nedostaje i koje slovo..čitajući naziv tog,fantastičnog,ali nama ipak tako stvarnog mesta-Nigde,osećamo da smo stigli tamo gde nas niko neće tražiti,ali da nemamo snage da to sebi priznamo.
E,onda počne ''kružna'' vožnja.Ponovo se vraćamo na početak.

A,brodovi su lepa ''mesta'',oni su za mene mesta,ploveća,a nikako prevozna sredstva.
I zaista,ako putuješ za ostrvo Nigde,onda barem imaš tu privilegiju da se ljuljaš na brodu i očekuješ onu,poslednju,odlučujuću buru koja će talasima pokolpiti njegovu palubu.

Svi putevi, pre ili kasnije, i vode u Nigde.

Jedino što je, možda, lepše putovati brodom...barem onima koji ne pate od morske bolesti.

To samo znači da si danas budna. Budnija od mene, od mnogih... Znači da se osvrćeš oko sebe, a i po sebi, tražeći potvrde svoje prisutnosti, svodeći najintimnije bilanse.

Možda te ta vrsta budnosti uznemiruje, ali te čini življom od spavača koji ni do takvih pitanja nikad ne dođu, a pogotovo ne do odgovora.

ŠANSONA

Koji je danas dan
Danas je svaki dan
Draga
Danas smo ceo svet
Ljubavi
Volimo se i živimo
Živimo i volimo se
I ne znamo šta je to život
I ne znamo šta su to dani
I ne znamo šta je to ljubav.

Žak Prever

Ja i jesam spoj suprotnosti.Znaš,postoji jedan dobar stih Ricosa: ''Verujem u život,verujem u smrt,zato i verujem u besmrtnost''.To je rečenica koja u nekoj meri potvrđuje moje stanje-verujem u zemlju,u čoveka i njegovo hodanje istom tom zemljom i verujem da je smrt-smrt i ne bojim se ništavila koje donosi,jer znam da će moj duh,ukoliko ostane za njim samo jedna dobra stvar,živeti večno preselivši se u druge ljude,u druge stvari i pojave.

Čovek je materija,ali i duh je,na neki način ''materija'' i zajedno kruže.Materija kruži,zar ne i nikada u potpunosti ne nestaje.

Malo mi je cudno,..., u tvojim tekstovima pises o depresiji, samoci, patnji, a vidim vedrinu i afirmativan odnos prema zivotu.

I onda,čovek može potražiti u drugom biću ''svog,ličnog Isusa'',jer svima nam je potreban neko ko će ''biti tu i kome je stalo do nas'',kako bi to otpevali D.Mode u pesmi ''Personal Jesus''.
To je jedna vrsta oslobođenja za kojim žude svi,ali malo ko do toga zaista i stigne.
Vera u svoje biće,ili u jedno blisko sebi biće je ista vera dsa dva lica.Prva je okrutna i okrenuta u svojoj okrutnosti ka unutrašnjosti čoveka,a druga-verovanje u jedno biće-jeste vera koja prašta i koja se iz čovekove unitrašnjosti probija do unutrašnjosti tog,izabranog bića uobličenog u simbol vere.

Da,dugo u pravu si.Sve što mi je ostalo jeste pisanje,a vera u sebe je deo tog procesa.Sve ostalo je nestalo.Možda je i bolje tako,tek kada sa čoveka otpadne sve suvišno,zna ko je i od čega je stvoren.

Ovo je,naravno,šala sa tvoje strane,ali me je podstakla na jedno razmišljanje.
Ne postoji način da ''napraviš dil'' sa insomniom i patnjom.One su,kako bi to rekao naslov jednog,odličnog filma-fatalne.One uzimaju ono što zažele,a ti od njih ono što ti je potrebno,ali samo dotle dok ih pothranjuješ svojom snagom.Svojom izdržljivošću.

Ponekad pokušavam da zauzdam insomniju,da dresiram bol unutar depresije i ukrotim patnju oivičivši je rečima.Na kraju,to više liči na nekakav opsek,na jedan ram za skorašnje propadanje ka ništavilu.

Međutim,
u tome je sva lepota pisanj:plivaš kroz buru,izričito noću ako želiš da sačuvaš moralnu celovitost,samoću koju kao pisac stavljaš u prvi plan.

Zar ne prave svi ljudi ovaj krug?
Zar nismo svi svesni ličnog verovanja?

U tome i jeste suština,jer ti si i ove reči pisala sa verom...u sebe recimo.

Wow,ko ti je diler. Otkrij mi tajnu?

Mora se.
Svi smo mi svesni da se mora učestvovati. I svi smo pupčanim, novčanim i mnogim drugim vrpcama vezani za ovaj svet.
Nema baš mnogo panka u svakodnevici. Današnji pankeri piju nes-kafu s mlekom, izljube se s ženom i decom, plate porez, pa onda u osam na koncertu prodaju bunt publici, koja je pre toga išla na posao, platila račune, pojela i obukla nešto što se jako reklamira...
Iluzija o kojoj sam pisala je tek jedan od načina kako se moranje može lakše podneti, kako se svesnom intervencijom u načinu razmišljanja i ponašanja, može doprineti osećaju da su svemu učestvujemo voljno.
Volja je od svega najbitnija, a ona je pitanje motivacije. Ako se na pravilan (društveno prihvatljiv) način napumpamo na ono što se mora, nije nam onda ni teško. A ako u svemu tome uspemo da zadržimo mrvu dostojanstva i sačuvamo esenciju svoje osobenosti, već smo postigli mnogo.
Mora se pristati na ovaj svet, a nije loše insistirati na tome da i svet pristane na naše male improvizacije, ma koliko one bile sitne i iluzorne. Bar toliko da sebe ne osetimo kao potpune strance u službi tuđih priča, kako si to lepo rekla...

Da,posebnost je ona vrsta ljudskog postojanja,tačnije odlika istog,koja te odvaja prvo od onog nukleusa koji su hteli da ti prodaju za ''identitet'' u odnosu na tvoj,sasvim ličan,unutrašnji svet,a zatim i u odnosu na čitavo društvo koje u svojoj trulosti želi da nas poništi,da nas kao jedinke ugasi.
Da,zašto ''aktivno neučestvovati''?Zašto biti stranac samom sebi?
Bolje je tražiti iluzije na pozajmicu,nego sebe čitav život pozjamljivati,izdavati se pod kiriju nekim nevažnim po tvoje biće
ljudima,tačnije tek licima bez priče.

Mhm..
Kilavo jutro... A koga je briga što sam i ja kilava?
Kao da sam bitna... Kao da od mene išta na ovom svetu zavisi...
Napolju struže velika životna mašina i baš je briga što je ja bojkotujem: što mi se neće, što mi se ne sviđa njen ritam, njen zvuk, njen način.
I šta radim?
Sedim i prkosim.
Sedim i neću.
Sedim i počinjem da se sviđam sebi samoj zbog posebnosti. Mislim, baš mi je nešto seksi to što se sve nešto od mene očekuje, a ja kao ništa. Tek pustim na trenutak da mi nešto nehaja prostruji kroz pogled. Sve u ime angažovanog neučestvovanja.
I šta onda?
Sve je u redu, samo je malo dosadno.
Kako se razmišlja kontra od sveta?
Šta uopšte znači biti drugačiji, i zašto je to važno?
Zato da bi me neko primetio?
A ko me to još nije primetio, a da ja baš njegovu pozornost želim?
Evo mi se u ovom nekanju otvaraju neki pendžeri, pa kroz njih vidim svet pun mahnitih osoba koje se upiru iz sve snage da neko na njih obrati pažnju. Mislim, imaju sve: porodice, poslove, hobije, zadovoljstva... Ali to nije dovoljno. Nikad nije dovoljno. Pažnja je na ceni. Za malo pažnje ljudi rade najneverovatnije stvari. Pogledajte koliko sam zaradio! Koliko sam pobio! Koliki mi je! Koliko dugo mogu kamion u zubima da nosim!...
Čemu im sve to?
Kad se može i drugačije.
Na primer, ovako kao ja.
Elegantno i s distancom posmatrati svet. Mislim, dobro mi stoji. Daje mi neku filozofsku nijansu, a taj efekat ne mogu postići ni jednim rumenilom.
Volim kad sam ovako promišljeno nezainteresovana. To je intrigantno. I kontra je od ovih što se tako seljački oko svega uzbuđuju.
Ih, kad prošetam ovako s dignutim nosem i prezrivim treptrepom, neka me mrze. Ne idem ja ovog jutra među svet zato što moram, nego iz inata, da ne pomisle slučajno da su mi važni, da su dostojni moga odustajanja. I baš me briga što ću s tonom arogancije da skrećem pažnju na sebe. Kao da mi je to uopšte bitno... Ma kakvi...